Metamorfoza

  Konačno je stajao tu preda mnom usred hercegovačkog kamenjara, sav u ritama. Sada je izgledao tako prirodan dok je sunce pretvaralo kamenje u usijanu masu. Lice mu je malo preplanulo i kosa je pala preko lica, ali nema sumnje, bio je to on. Možda sam ga malo drugačije zamišljao za sve ove godine dok sam ga jurio, malo višeg ili krupnijeg, ali svakako, to je bio on. U njegovom divljačkom pogledu nije bilo molećivosti. Tamo je samo postojala neizreciva mržnja.

Između nas je vladala sasvim neprijatna tišina puna nemog iščekivanja i čulo se kako se kamen čvari. Želeo sam ga pitati zašto je činio sve ove godine teške zločine, ali sam znao da neće odgovoriti. Samo sam ga posmatrao jednako kao što je i on mene. I dok smo stajali tako ukočeno ispod kamena bližeg meni se izmigoljio poskok. Umesto opasnosti od njega ja sam sad gledao u zmiju i u njene crte kako se vijugaju po prašini. Palacala je oštro svojim jezikom kao da je sam đavo poslao ka meni. Nisam se smeo pomaknuti ni skinuti pogled sa nje i kad je otišla, njega nije  bilo nigde.

- Dušane!- viknuh iz sve snage. Još nekoliko puta viknuh, svaki put sve jače nadajući se da će se odazvati. Ali on je zauvek otišao. Iza mene je ostao kao maglovita misao jauk onih roditelja čija deca više  nikad neće otvoriti oči. I pođoh nekuda, ne znam ni sam kuda, a noge su mi se postajući teške kao tuč i sve manje moje, saplitale. Samo se sručih  sav iznemogao i slomljen na vreo kamen, zagnjurih lice u šake i počeh da plačem. Nikada ga nisam više sreo. Ustao sam opijanjen od sunca i svog tog bola, a na tom mestu gde sam se srušio, pala je sa mnom i sva vera u pravednost ovog sveta. Mesto nje počeli su se nazirati obrisi jednog drugog sveta, jednog surovijeg sveta u kojem je jedini cilj preživeti.