Fosilna bašta

   

Ovo je studija o fosilnoj bašti, o njenoj istoriji, njenom početku, trajanju i nesagledivom kraju, o njenim osobinama, vrlinama i manama, o tome šta je zapravo fosilna bašta i gde su i kolike su njene granice i moći delovanja. Mi koji smo samo titraji svetlosti u oku zatvorenika fosilne bašte, mi se nadamo da ima još njih kao nas koji će na vreme uvideti svu opasnost koja preti od nje i učiniti sve da je unište.

Ptica je letela iznad fosilne bašte u kojoj je vreme stalo, ali ljudi koji su pripadali toj bašti nisu imali želju da gledaju u njen graciozni let. Ti ljudi nisu imali nikakvu radoznalost za bilo šta izvan nje. Čak su i odnosi među njima postajali sumorni, teški i nemi pretvarajući se polako u kolotečinu. Ali za njih je život tekao sasvim normalno dok su odbijali svaku realnost izvan bašte, realnost koja bi se pre ili kasnije suočila sa njima. I tako su vremenom postajali fosili u fosilnoj bašti.

Put koji je vodio do fosilne bašte nije nasuprot svim očekivanjima bio uzan, neprimetan i zapušten. Naprotiv, bio je moderan, širok i asfaltiran i kao takav je svedočio da je i fosilna bašta imala nekad svojih slabosti. Ali i na njemu se primećivao njen gotovo magijski uticaj. Na pojedinim delovima nije uopšte bilo asfalta ili je on bio loše zakrpljen. A po drvećima kraj tih delova puta gde nije bilo asfalta (naročito se videlo to na onim drvećima koja donose jestive plodove) videla se fina prašina koja je bila samo materijalizacija uticaja bašte.

Upravo tim putem jedne srede ispod posivelog jesenjeg sunca pojavio se čovek neobičnog izgleda. Imao je na sebi pantalone čije su nogavice bile malo kraće, jedan sako sa manžetnama na rukavima i već zaprljane cipele prašinom. Kada je stigao do prodavnice na ulazu u baštu primetio je kraj puta česmu, prišao joj i najpre se umio, a potom i očistio cipele maramicom koju je imao u kožnoj torbi, a koju je stavio sa druge strane česme kako se ne bi iskvasila. Njegovo lice je bilo duguljasto, čelo nisko, jagodice i oči izražene i tek kad bi se čovek malo bolje zagledao primetio bi da taj stranac u fosilnoj bašti ne može biti nikako neki trgovac zbog duhovnosti koja je zračila iz njega. Čim je oprao cipele, uspravio se nekako na brzinu kao da ga je neko pozvao i ušao u prodavnicu da se raspita oko najpovoljnijeg smeštaja u gradiću. Dobio je neke šture i nejasne podatke o tom, zahvalio se sa osmehom na licu i pošao u baštu. Iza njega su ostali ljudi koji su šapatom pričali o ovoj pojavi od čoveka, ali ih je najviše interesovalo kako to da je došao peške. Čudili su se što nije došao autobusom ili taksijem ili da je nekog stopirao ako već nema kola. I oko toga su prepirali ostatak dana, jer jedni su verovali da je puki siromah koji je došao iz nekog obližnjeg mesta, a drugi su opet pobijali ove prve zbog njegovog odela i otmenosti i tvrdili da nije došao kolima zato što su se verovatno negde u blizini pokvarila pa ih je ostavio dok ih ne povuče šlep služba a on udario peške jer nije bio daleko od grada. Uostalom zaključiše ovi drugi, da je bio neki siromah, zar bi imao para za smeštaj. Ovi prvi se sa tim nisu složili iako su gubili u svađi i tako im je prošao ceo dan. Mi ćemo se sad odmoriti od ovog čoveka i reći samo da je našao smeštaj u hotelu i da je u gradu ostao nekoliko dana. Umesto njega posvetićemo se životu i svemu onom što čini život i pravila u fosilnoj bašti, a njemu ćemo se vratiti posle pošto je njegova pojava i te kako povezana sa nastankom, razvojem i krajem fosilne bašte. No da bismo razumeli ceo tok događaja koji su se zbili vezani za njega mi ćemo prvo morati da se upoznamo sa delovima života i pravilima fosilne bašte kako bismo mogli odlučiti da li je njegova pojava  zaista uzrokovala kraj fosilne bašte ili je to bio plod slučajnih okolnosti. Još samo moram napomenuti da je ovaj čovek prisustvovao svim ovim delovima života fosilne bašte, ali više onako na periferiji svih događaja kao posmatrač i radoznalac kojem su ovi događaji i ljudi bili neobični zbog svoje prirode. A sad da se posvetimo životu i pravilima fosilne bašte.

Deca fosilne bašte

 Iako ovo mesto ima gotovo magijski uticaj na njene stanovnike, iako ih drži kao svoje taoce, veže ih apsurdnom ljubavlju prema njoj, postoji određen broj ljudi koji možda nisu svesni njenog uticaja, ali koji pokušavaju da se probude iz njenog zatočeništva. Najbliža tom buđenju su deca i njih mogu porediti sa ružama koje rastu iz  fosilnog tla. No kako vetrovi slabo duvaju po bašti to se i ove ruže vrlo brzo skamene i pretvore u fosil. Nalazeći se jednom u društvu dece došljak nije mogao a da ne primeti kako su deca razigrana i maštovita, potpuno suprotnost odraslima. On jeste uočio ovu suprotnost ali nikako nije mogao povezati sa ravnotežom koja je vladala u bašti,jer nije ni znao gde se upravo nalazi i koja opasnost ga vreba . Da nije bilo te ravnoteže bašta bi odavno propala urušivši se u samu sebe. Svaki mogući napredak u njoj je upravo i postojao iz ovih razloga. Kako se sve više napredovalo ka položajima u bašti i po starosti i po važnosti zanimanja to su ljudi bili zatrovaniji njom jer su bili bliže njenom centru i materijalnom i duhovnom ako je uopšte imala duhovnosti. Posle dece oni koji su koliko toliko odolevali njenom uticaju su bili vaspitači i obrazavaoci te dece, prosvetni radnici. No kako ni oni nisu bili svesni njenog uticaja nisu mogli primetiti kako ih bašta osvaja sve brže što su sve stariji. Za vešto oko posmatrača se jasno pokazivalo da su znanje i obrazovanje  možda pravi lek protiv ove strašne nemani. Onda su dolazili roditelji dece koji su krivili kičmu zarad dečijeg dobra i naposletku oni  najzatrovaniji, oni koji su se brinuli o postojanju bašte a koji su mogli biti najmanje svesni njenog uticaja, opštinari i gradonačelnik. Tako se ostvarivao apsurd u bašti. Ko je najviše voleo baštu, ko je najviše mogao da doprinese njenom postojanju ili da je uništi taj je bio najzatrovaniji i najsleplji, jer je verovao u lažnu sreću koju je ona pružala. Ko  je mrzeo, ko joj je najmanje doprinosio, taj je više video ali je bio i nesrećniji i nemoćniji da bilo šta učini. To je bio njen odbrambeni mehanizam. Ali da se vratimo na decu.

U bašti je svakako bilo dece koja su dolazila na ovaj svet iz ljubavi, ali je bilo više one dece koja su dolazila na ovaj svet iz nužde zato što su se i ljudi uzimali iz nužde. Većina devojaka iz fosilne bašte je želela nešto nemoguće stavljajući materijalni status na prvo mesto. Momci su želeli takođe nešto nemoguće pokušavajući da dostignu taj status, a ne menjajući svoje balkanske navike i ne razumevajući kako svet radi. Kada bi devojkama prošli svi vozovi onda bi se one zadovoljavale i onim momcima koje nisu do tad primećivali. Ali i tu bi bašta pokazivala svoj kobni uticaj. Retko koja bi izabrala da živi na rubu bašte, po nekim  okolnim selima. Mnogi momci nisu bili spremni da se odreknu svojih  balkanskih patrijahalnih navika i uglavnom zbog toga su ostajali sami.Ostatak, nekolicina koji su shvatali da će ostati neženje su ili balkanizam vešto krili ili jednostavno prihvatali pravila prilagođavajući se kako znaju i umeju. I sasvim mali broj njih je zbilja bio srećan. A deca su se rađala taman onoliko koliko je potrebno da bi bašta održala svoje postojanje. Ovde je u vezi dece postojao jedan jako ružan običaj. Muško je bilo važnije od ženskog i neko je išao i do petoro dece ne bi li dobio muškog potomka. To je i razumljivo zbog očuvanja stečenog imetka ili produžavanja porodične loze. Ružnoća u odnosu prvenstva muškog na ženskog se ogledala u tome da su neki roditelji žensku decu školovala samo do kraja osnovne škole i one su u razmaku od tri do četiri godine udavale se kako znaju i umeju, najčešće  tako što zatrudne. One devojke koje su išle do kraja srednje škole se nisu udavale dugo i o njima sam već pričao zašto se nisu udavale. I među svima njima retko bi se našlo nekih dvoje koje bi se zbilja voleli, a koje okolina ne bi pokušala da saplete.

Na samom ulazu u hotel došljaka je zaustavila jedna simpatična šestogodišnja devojčica koja se dotle igrala sa drugim devojčicama i kojoj je iz nekih razloga zapao svojom pojavom za oko.

-Čiko, čiko vi ste lekar zar ne?-upita ga gledajući svojim plavim okicama.

Došljak se isprva začudio ovom pitanju, a onda se nasmejao i na kraju ne znajući zašto tako odgovara, priznao da je lekar i potom ušao u hotel a devojčica je otišla da se igra sa drugaricama dok su ih malo podalje posmatrali mrgodno neki drugi dečaci i devojčice koji su bili stariji od njih.

Iako lažan ovaj jedini podatak o njemu je poslužio odmah za nagađanje ljudima koji su ubijali dokono vreme oko njega zašto je lekar došao u grad. Naravno odmah su se među tim ogovaračima našli i lekari koji su tvrdili kako niko nov nije primljen u bolnicu da radi. I opet je nastajala žučna rasprava oko njegove pojave. Dok su se tako raspravljali došlo je do svađe između starije i mlađe dece. Starija deca su namerno kvarila igru mlađoj, no kako su odrasli bili u žustroj raspravi niko na to nije obraćao pažnju sve dok jedan stariji dečak nije razbio glavu kamenom mlađem dečaku. Videvši mlađeg dečaka oblivenog krvlju kako plače uplašeni otac tog dečaka je odmah reagovao i pokušao da utvrdi gde je uopšte rana i koliko je strašna, ali od krvi koja se slivala niz lice upadajući u očne duplje i na kraju kapajući sa brade na vruć beton to nije mogao uspešno odrediti, pa je dečaka odmah odveo do bolnice. Ostali su samo nemo stajali i gledali u svu tu krv. Stariji dečak koji je stajao još uvek sa kamenom u ruci je polako ispustio kamen  na zemlju kao da se kaje iako uopšte nije bio svestan posledica svojih postupaka, a potom se tiho iskrao osećajući da je uradio nešto loše i pobegao. Njegov otac je stajao nepomično ni sam ne razumevajući šta se to dogodilo.

U bolnici se ispostavilo da je mlađi dečak imao samo malu ranu na glavi koja nije delovala uopšte strašno, pa je brzo zašivena. A to što je bilo toliko krvi je zato što je stariji dečak pogodio neki kapilar na glavi mlađeg. Ali uprkos tome što rana nije bila strašna otac mlađeg dečaka nije mogao da pređe preko straha za sopstveno dete i među dvojicom očeva se uskoro pojavila netrpeljivost. Ovakva netrpeljivost je podelila njihove prijatelje na dve različite strane i ona se vrlo brzo odrazila na političke stranke koje su bile pogođene ovom podelom. Ali taj proces raskola klimavih političkih stranki u ovoj bašti bi bio previše dug i sasvim zasebna tema pa je nepotrebno da se ona širi. Do njega će se doći u njenoj krajnjoj fazi, kada će se pokazati kako je razorno njeno tajno dejstvo koje je odlika različitih ljudskih priroda. Umesto toga mi ćemo preći na sledeću oblast života u fosilnoj bašti, ne smetnuvši nipošto sa uma da je svađa između dva dečaka bila pokretač za neke kasnije događaje .

Mladi

Život mladih u fosilnoj bašti je naročito interesantan.Ako se ima u vidu da većina dece u njoj nastaju iz nužde a ne ljubavi i da ona naročito ne podnose ono retko decu  što ima nastale iz ljubavi može se samo zamisliti kakva je omladina i kakve su ljudske tragedije odvijaju u njoj. Onaj deo omladine koji je nastao iz ljubavi, on ima kao i svaka omladina idealističke snove, i kao i svaka omladina teži da ih ostvari.Onaj  drugi deo omladine koji je nastao iz nužde, je potpuno uništilački nastrojen. U ovom nemirnom periodu odrastanja se već obrazuju one razlike koje će biti naročito krajnje i istaknute kada postanu odrasli ljudi. Ali doći ćemo i do toga. Sada je najvažnije da vidimo ovu grčevitu borbu.

Za omladinu je vezano par interesantnih pojava. U ranija vremena, deo omladine koji je odlazio da se bavi zanatom je bio kudikamo cenjeniji, jer je održavao baštu dok su oni koji su završavali fakultete bili kao umišljenja i prefinjena gospoda. Ta razlika je postala naročita oštra u jednom određenom periodu bašte kada su zanate završavali ljudi slabijeg obrazovanja, a fakultete shodno tome jako umni ljudi. Tako je bašta sama delila omladinu na one iz nužde i one iz ljubavi.Ali ovakva podela je pretila ozbiljno da uništi postojanje bašte pa je ona počela u zadnje vreme da meša karte. Tako su recimo neke zanate završavali izuzetno spretni ljudi, a fakultete neki izuzetno tupi ljudi. To je prva neobična pojava. Druga neobična pojava, a opet tako sledstvena i logična jeste što je bilo manje omladine nego dece nastale iz ljubavi. Uzrok te pojave je podleganje izvesnog broja dece uticaju bašte i njihovog preobražaja u nešto negativno.Naravno kada bi se poradilo na njima oni bi se povratili,no to je bilo teško izvodljivo,jer je onaj broj preostale omladine bio alijenizovan.Naravno da je među tom omladinom podlegloj bašti bilo onih koji su morali da igraju po pravilima pa su dosta glumili,no trošili su svoju energiju i bili su osuđeni na bedan život,možda i bedniji nego ova omladina koja nije podlegla uticaju bašte. Sada kada se ovi slučajevi imaju u vidu, može se krenuti sa ovim delom priče, gde je došljak bio samo puki posmatrač, kada je rešio da se prošeta gradom rešivši da ga upozna uveče.

U fosilnoj bašti postoji jedno posebno mesto za izlazak, jedna posebna prodavnica lažnih obećanja koja bi se stoga mogla i zvati klaonica duše. Onaj ko uđe u ovu neobičnu prodavnicu može izgubiti dušu na brži ili sporiji način u zavisnosti koliko dugo u nju ide ili koliko je čvrst. Oni koji je gube na sporiji način, to su svi oni očajnici koji ne znaju kako da dođu do tih praznih obećanja. Njima se ta obećanja koja mame pohotom izmiču kada god pođu da ih uzmu i stoga su poznati u sferi metafizike i kao Tantalisti. No oni drugi, Faustovci, oni kojima se daju takva obećanja u ruke, izazivači takvih  požuda i jada kod Tantalista, oni su odavno izgoreli od takvih strasti i samo oni vešto kriju tu tajnu, da nemaju dušu i da je kroz tu strast koja je postala čista rutina pokušavaju da povrate. Gubitak duše se otkriva i kod jednih i kod drugih u onim trenucima pijanstva kada sa čašama koje padaju od pod i pucaju puca i duša, i razbija se u fine stakliće koje ujutro pokupe sa tog groblja duša kelneri.

Pri gubljenju duše postoji i jedno posebno stanje, njen zadnji trzaj pri umiranju  koji se prikazuje tučom Tantalista i Faustovaca. Upravo jedna takva tuča desila se kada se došljak penjao uz stepenice do kafića odakle je dopirala muzika. Momci su se tako žestoko dohvatili da su se samo srušili niz one stepenice dok su se ostali sklanjali ispred njih držeći se uza zid ili silazeći po dva,tri stepenika. Uskoro za njima pođoše i njihovi sapatnici i počeše da se tuku među sobom. Krv je počela pljuštati na sve strane, neke devojke su tu vrištale i ko zna možda bi bilo i ranjenih ili mrtvih da se nije umešala policija i smirila razularene momke odvukavši ih u stanicu. Masa se polako razilazila razočarana krajem tuče i nagađajući šta će se dalje događati a došljak je shvatio tek kad je video one devojke šta je bilo. Klasična priča. Pijani momak je umislio da se neko nabacuje njegovoj devojci pa je rešio da interveniše,tu su se umešali njihovi drugovi,a koliko je mogao da uprati i neki momci kojima je samo bilo do tuče, pa nije bitno s kim. Odmah mu se takvo mesto smučilo, pogledao je u te ispijene i očajničke poglede koji su ga halapljivo gutali i samo otišao. Njemu to nije trebalo.

        Sahrana

Smrt se je sama po sebi dvosmislena, svuda, pa čak i u ovom pogubnom mestu. Kada se naposletku svih muka, živog umiranja, gubitka duše, jednoličnosti svih patnji koje čoveka ovde zadese, desi i to da se on upokoji, to postaje za njega olakšanje. Pri upokojenju, smrtnik se nada da će tamo naći bolji život. Ko zna možda je to zbilja tako, ali niko ne zna ni da bašta postoji, a kamoli da je moćno, koliko moćna i dokle dopire ta njena moć. U svakom slučaju, on umire sa nadom u nešto bolje. No ako se ispostavi da je bašta toliko moćna da ima uticaja i na onom svetu, onda ovakav bljutav život postaje raj, a smrt otežanje. Uglavnom, nećemo se ovde baviti špekulacijama i ovo je izneto samo radi pokazivanja dvosmislenosti smrti.

Odmah ujutro posle ona besmislene tuče koja je još  jednom podcrtala razliku između davljenika u bašti, umre Petar Slavkić. Petara je mnogo i Slavkića mnogo, i ovaj Petar je samo jedan u nizu ljudi koji su došli, poživeli i otišli sa ovog sveta a da nisu dobili odgovor ni zašto su došli ni zašto su otišli. Da bar čovek dobije pitanje kuda ide ako već mora ići, ali čak ni to. Ostaju samo nagađanja i vera, vera čovekova u čovekov dolazak, bivstvovanje i odlazak. I ništa više. I tako Petar, koji je inače bio dobar čovek, koliko čovek kojeg život sazdaje i oblikuje i može biti dobar ili loš čovek, ode sav zbunjen i sa verom na onaj svet. A iza njega ostadoše njegovi najmiliji da oplakuju odlazak.

Prvo su se čula crkvena zvona, a potom se pojavila kolona. Na čelu kolone su bili njegov brat i sestra i, kako su bili stari, oboje su nosili krst. Uprkos starosti i znanju da će njihov brat umreti, i činjenici da će i oni umreti, njima je ova smrt teško pala, jer su se u njima budile uspomene. Pri samom sećanju na njihov zajednički život, kolona dobi nekakav drugačiji, setniji sjaj i naricanja prestadoše kao po naredbi. Ljudi su verovali da je on imao za šta živeti, za svoje najbliže. Tako se nekako desi i da sunce razbije sivilo fosilne bašte u samom kratkom trenu, jer i ova neukrotiva zver ima nekakvo srce, pa makar bilo i kameno. I ona je u tuzi za tim čovekom koji izmiče iz njenih ruku. Ali već u sledećem trenutku pri pokopu, sa prvim grumenom zemlje o sanduk, sunce zađe za oblake, poče duvati vetar i raznositi ono lišće po odelima i kosi prisutnih koji se braniše od takvih napada. Kada se završiše naricanja, i kada pop završi molitvenije, svi se raziđoše, osim njegovog brata i sestre. Ali i oni pogledavši poslednji put njegovu sliku i njegov grob, odoše držeći se jedno za drugo i osećajući se tako usamljeno.

Znaci

Upoznavši se sa svim običajima i zakonima koji vladaju u fosilnoj bašti, vreme je da se posvetimo i njenim najdubljim tajnama, njenom nastanku i kraju, ako ona uopšte ima početak i ima kraj. A sve ovo je vezano za došljaka.

Posmatrajući ovu kolonu ožalošćenih ljudi, došljak nije mogao a da ne oseti sažaljenje ka onim starcima na početku kolone i mogao je gledajući ih da za trenutak zaroni u sopstvene misli i da ide u njihovu mladost zamišljajući ceo njihov život od rođenja pa do smrti. Prvo bi zamislio one opšte stvari, kao što su rođenje pokojnika, radost roditelja,očevo pucanje u vazduh iz pištolja, pa rođenje brata, i na kraju sestre. Potom bi zamislio to vreme, bez nekih današnjih čuda, u jednoj radnoj, poljoprivrednoj porodici, pa školovanje, prve ljubavi i prve patnje, pa studiranje, ženidba, dobijanje, dece, udaja sestre, ženidba drugog brata, pa dobijanje ljihove dece, ceo ovaj prethodni ciklus sa njima, pa sa njihovom decom, odnosno svojim unučićima i onda prekid, kraj, smrt. Kada bi izgradio takav plan njihovog života, onda bi ubacio neke detalje, kao što su njihovi nestašluci, tajne skrivane od roditelja, batine kad bi se te tajne otkrile, i more problema koji bi ih pratili, smrt njihovih roditelja i teška bol i tuga, iznenađenja, putovanja van ovog mesta koje bi ih opet zvalo svojom magijom nazad i sl. I sve to došljak je zamišljao pitajući se da li se zaista život na to svodi i osećajući nadmeno kao da je bog kada ga iz razmišljanja trgnu jedna lokalna priča.

Na samoj ivici fosilne bašte, negde u prirodi, živi jedan čudak u maloj kolibici, pojati izgrađenoj da bi se u njoj molio. Njemu u posetu niko nije dolazio, on u posetu nikom nije išao i jedini kontakt sa ljudima je imao kada je došao u ovo mesto. Tada je izbio spor između njega i crkvenih lica i on se povukao u prirodu.

Ovo je bilo sve što došljak načuo o tom čudnovatom čoveku i pomislio je da će mu možda on otkriti tajnu na šta se život svodi.Raspitao se kod pojedinih ljudi gde taj čudak živi, i vrlo brzo pošao kod njega. Narod je u došljaka gledao u čudu i odmah je počeo da smišlja priče o nekakvoj čudnoj vezi između ove dvojice čudaka. Naravno da njega nisu zanimale ovakve priče i stoga je odmah ujutro rešio da ode do tog pustinjaka.

Jutro beše hladno i mraz je smeđe lišće prilepio za zemlju najavljujući skori dolazak zime. Nigde žive duše osim jednog ludaka koji je bauljao putem i pričao sam sa sobom i došljaka koji je krenuo ka onom pustinjaku. U jednom trenutku kad je prolazio pored došljaka, ludak se okrenu i sa poluludim pogledom se zagleda u prolaznika sekundu-dve. U najvećem jeku napetosti ludak dreknu, fosilna bašta, fosilna bašta, zamlati nešto rukama, i odluta nekud dalje. Naravno, došljak se preplašio svega obog, naročito mlataranja ruku i potrčao je glavom bez obzira, ali njegov trk nije bi dugog daha,jer nije bio u kondiciji. A i ludak je i dalje tamo nešto mrmljao.

Ovaj trenutak je bio jedini trenutak kada je objavljeno naglas postojanje fosilne bašte. Snaga zla se krije u njegovoj tajnovitosti i onog trenutka kada se ono otkrije počinje propadati skrivajući se iza laži. Ovaj ludak je svakako saznao za postojanje bašte, ali je bio tog trenutka uništen i odbačen i stoga je poludeo.Niko mu nije verovao i bašta ga je prvo moralno, a posle i materijalno i duhovno dotukla i to tako vešto da to niko nije mogao shvatiti drugačije osim da je to u pitanju život.

Došljak je sada već bio smireniji i stopirao je na putu koji je vodio do tog pustinjaka.Ali nikom nije imao nameru da govori kome ide i zašto ide.I negde već oko podne neko mu je stao i povezao ga do sela iznad kog je živeo čovek koji mu je možda mogao pomoći.

Sam put do kolibe tog pustinjaka je bio samo jedna obična utabana staza. Sunce je udaralo pravo u došljakova leđa i on je jedva čekao da dođe do šume jer mu je bilo strašno vruće.Čim je stigao do šume oslonio se na jedno drvo da se odmori i obrisao čelo rukom, a putem naiđe jedna čudna pojava od čoveka.

Beše to visok postariji čovek, ali onako povijen u ramenima kao da nosi džak na njima.Uz to, sav zarastao u bradu i kosu koji su mu gotovo pojeli lice znojio se i zaudarao. Odelo mu je bilo prosto, skoro skitnički,  i stalno je poskakivalo pod nepravilnim koracima i krpunim koracima. Čovek zastade i pogleda u došljaka za jedan trenutak, a onda produži dalje. Ali posle nekoliko koraka vrati se nazad i još jednom pogleda u došljaka. Sada se uspravi i pokaza se tada njegova prirodna veličina.

-Mi se znamo odnekud?-upita došljak, ali zateče samo tišinu.

Čudak ga je gledao tako jedan trenutak, kao da ga studira sa svojim čvrstim i snažnim pogledom i došljak se osetio neprijatno, čak uplašen. U plavim očima je bilo nečeg opasnog. I tek kad je ovaj ponovo krenuo on se seti da izvadi fotografiju iz prtljaga i zagleda se u nju. Na pedesetak metara pošto je ovaj odmakao, zovnu ga odlučnim glasom.

-Zorane Vitoševiću, možeš se prerušiti koliko god hoćeš, ali ću te uvek prepoznati. Nisam samo znao da si ti taj pustinjak. On mi je trebao za nešto drugo, a eto našao sam tebe.

Zoran je jedan trenutak zastao, a onda produžio dalje i ne okrenuvši se, dok je ovaj trčkarao za njim.

-Ne moraš pričati samnom-govorio je isprekidano zbog trčanja-ali imam važnu poruku za tebe.

Čovek naglo zastade da se ovaj skoro zakucao u njega i okrenu se. U njegovim očima je plamteo bes.

-Ja nisam Zoran. Mene ne zanimaju poruke ovog sveta. Ja sam od njega digao ruke.

-Zorane,Mirjani je teško, nije dobro. Ostavio sam je na nekoliko dana na sigurno kod nekih ljudi.I dan i noć je ne puštaju iz vida. Hoće da se ubije.S ve ove godine, ona je živela sama i čekala te.Nadala se da ćeš doći. A tebe nije bilo. I zato sam ja pošao da te tražim.

-Ja nemam ženu.Nemam je od onog dana kada sam otišao od nje.

-Nešto se u tebi promenilo, i ti,ti si samo otišao.Ostavio si je, dok je još bila trudna.Želiš li da znaš kako se zove to? To se zove kukavičluk. Uplašio si se vašeg zajedničkog života. Još gore je. Zloba. Ustao si usred noći, nekoliko dana po vašem venčanju, nešto ti je valjda dunulo, i otišao bez reči. Ona je plakala. Mnogo je plakala.

-Nešto mi je dunulo? Nešto mi je dunulo? Odakle ti sve to znaš? Ona ti je pričala,zar ne?

-Da, neću to kriti.

-Ko si ti i zašto me uopšte tražiš?Zašto bi to ona tebi pričala?

-Ja sam umetnik, Jovan, Jovan Vitošević. Ja sam tvoj sin.Od stvarnosti sveta se ne može pobeći.

Zoran je gledao u ovog mladića. Da,prošlost je došla po njega i znao je da sad ne može pobeći,već da se mora suočiti sa njom.I bes je u njemu rastao.

-Ti nisi moj sin. Ona te je to lagala. Ti si nečiji tuđi sin,jer ja ne mogu imati decu. I mene je fosilna bašta dotukla svojim otrovnim pipkom.

-Fosilna bašta? Čuo sam to jutros od jednog ludaka na ulici. Šta je fosilna bašta?

-Hajdemo gore u kolibu i sve ću ti ispričati i o bašti, meni i Mirjani.

Istorija fosilne bašte

Koliba se nalazila na jednom šumskom proplanku i bila je više straćara nego što se mogla nazvati kolibom. Kako je Zoran preživljavao zimu u toj promaji od kuće a da se uopšte nije razboljevao, Jovanu uopšte nije bilo jasno i uopšte nije hteo da uđe unutra.Skinuo je kaput, seo ispod jednog drveta na njega i sačekao da Zoran nahrani kokoške, pa da počnu pričati. Kada je ovaj pozavršavao sav posao, konačno je seo, zagledao se u jednu tačku i počeo priču.

 -Njen početak, verujem je, daleko je u prošlosti, kao u nekoj izmaglici i vezan je za samu pojavu čoveka. Ona nije postojala dok se nije pojavio čovek.Čim se pojavio čovek i ona je isto nastala i ne zna se da li je čovek stvorio baštu ili je bašta stvorila današnjeg čoveka. Uglavnom, čim je nastala prva ljudska zajednica i ona se nadvila kao orlušina nad čovekom i zaposela mu telo.

Adam i Eva su živeli u Edenu. Njihova prava priroda bića je bila da se brinu o vrtu. Naravno, nisu smeli da jedu sa drveta Poznanja Dobra i Zla. Kao što znamo oni to nisu poslušali i probali su  plod, ali su isterani pre nego što su pojeli sa drveta Večnog Života. Poznato je i to da je zmija rekla Evi da neće umreti ako pojedu sa tog drveta već će biti kao Bog. Naravno i Eva i Adam su naseli. E sad, zmija nije rekla kolika je cena za to, i da je to neposlušnost Bogu. Zmija je rekla Evi da će biti majka, ali ne i po kojoj ceni.Zaboga, Adam i Eva su imali slobodnu volju, mozak da razmišljaju. Ali nisu imali iskustvo. Da li je Bog rekao Adamu i Evi za postojanje Satane? Da li im je objasnio šta znači, umrećeš ako okusiš? Oni su dakle bili potpuno nesvesni zla i posledica svojih dela. Kada su pojeli sa tog drveta postali su svesni Dobra i Zla i samim tim svesni tog šta su učinili. Ali tad je bilo kasno. Zmija nije smela lagati, jer bi tim Adam i Eva bili potpuno nevini. Zmija je morala da istinu saopšti malo drugačije,uvijenu u „foliju“.

Prava priroda Adama i Eve je bila briga o vrtu. Kada su isterani iz vrta, Bog im je morao objasniti težinu njihovog greha, ono što nije rekao dok su bili u vrtu,šta znači,umrećeš ako okusiš. I zato su isterani.Ali iako tako grešni Adam i Eva nisu znali ništa drugo osim ono za šta su i stvoreni, da se brinu o vrtu. Kako nisu mogli da se vrate u Eden, morali su sami da naprave vrt. Tako grešni nisu mogli da naprave vrt kao što je Eden i da se tako brinu o njemu. Tako je nastala fosilna bašta. Fosilna bašta je samo bledi odraz Božije bašte, Edena, kao što je današnji čovek bledi odraz jednog savršenijeg čoveka. Današnji čovek i fosilna bašta su više proizvod ovog sveta i đavola, nego Boga, jer đavo je pokvario Božiju tvorevinu. Čim je dakle nastala prva ljudska zajednica, Adam i Eva, nastala je i fosilna bašta.Ona je jedan ogroman organizam sa svojim pravilima, jedan zao duh koji kao ogroman udav guši čovečanstvo. Ono trenutka kad je pao čovek, ona je počela da se širi. Ali ne sme da ubije čoveka, jer bi to značio i njen kraj. Značio bi i kraj onog koji je i zavarao čoveka.

-Pa kako se rešiti onda nje, ako su i ona i čovek postali jedno?

-Ne znam. Ja sam ovde došao bežeći od nje, i opet nisam uspeo.Zato sam se odvojio od ljudske zajednice i rešio da živim sam. Nekoliko dana po venčanju sa Mirjanom sam otkrio u toku noći, samo mi je puklo pred očima,za postojanje fosilne bašte . Sve se povezalo u slagalicu, sva moja muka i patnja. Fosilna bašta.Samo me je nipodaštavala, gazila, ubijala, jer je znala, jako je dobro znala da joj ja mogu doći glave kad budem saznao za njeno postojanje.Nanosila mi je bol,onaj isti bol zbog kojeg sam je i otkrio.I sve što je mogla jeste,da ide do kraja, da me tako izmuči da se ja ubijem. Ono što ubija baštu, to je ljubav.Naučio bih decu šta je to ljubav i kako da se čuvaju od bašte.Otkrio bih im tajnu fosilne bašte.Ali vremenom,pod njenim uticajem sam postao impotentan.Ja ne mogu imati decu. Mirjana je zatrudnela sa nekim drugim. Samo,ja joj nisam ništa rekao.Hteo sam zajednički život.Ljubav,zar je važno da li je dete moje ili nije? Kada sam shvatio šta mi radi bašta, da sam zbog nje postao bezdetan, da podižem tuđe dete, da nisam kadar da tom detetu pružim ljubav kao što bih svom pravom detetu pružio, samo sam otišao. I ne moram imati decu. Bašti trebaju ta deca, bašti trebaju porodice da bi kroz njih širila uticaj. Eto, zato sam otišao. Bašta ne sme da uništi čoveka. Bašta čoveka iskrivljuje. I sad, sad je došla opet po mene.Reci mi,kakva je njena poruka,šta mi govori?

-Rekla je da sam ja tvoj sin. Radila je testove koji su nepobitno dokazali da sam ja tvoj sin. Utvrdili su to na osnovu vaših krvnih grupa. To je sasvim dovoljno. Samo nije nigde mogla da te nađe. Pobegao si kao najgori šljam, kao najgora kukavica. I poslala je mene da te nađem. I eto našao sam te sasvim slučajno. Hoćeš li ići samnom? Ne odeš li, praroditeljski greh će ti biti najmanji problem naspram ovog greha koji ćeš počiniti ako ne odeš.

Zoran je ćutao izvesno vreme. Da li je moguće da je pogrešio, da se preigrao u toj borbi sa baštom, da je bašta mnogo inteligentnija nego što je mislio, da je prevario samog sebe? Sav život, sve što je radio, sve mu se sručilo u lice.I da je dete ipak bilo njegovo? I da se ipak umešao neko ko je i jači i veći i od ljudi i od bašte i od svakog oblika zla? Najteža je ljudska borba ona unutrašnja. Mi smo sami sebi najgori neprijatelji. Padoše mu na pamet reči, ljubi bližnjeg svog kao samog sebe. A koliko zapravo volimo sebe, koliko zapravo nosimo te ljubavi u sebi da bismo je dali drugima? Pa, svet oko nas svedoči dovoljno o tome. Bašta one retke pronalazi i uništava, jer ih ne može držati pod kontrolom. Ali, da li ih stvarno uništava?

-Ti si umetnik. Bašta ne voli slobodu. Ona traži način da te uništi, tražu tvoju najslabiju tačku. Jednom će je naći. Ako je ne pronađe samo će te odbaciti-progovori Zoran posle dugog razmišljanja-U redu. Ići ćemo kod nje. Možda na taj način i pobedim to zlo koje me uništava. Zanimljivo je samo kako je njeno oružje da me uništi postalo moje oruđe da je pobedim.Koliko su čovek i ona povezani!Neverovatno! Stalno se prepliću.

Kraj fosilne bašte

Gde je uopšte kraj fosilne bašte ako je ona u čoveku? Sa nestankom čoveka? Sa širenjem prave ljubavi? Sa učenjem kako čovek da voli stvarno i sebe i druge? Ko zna, ali ti učitelji jako rđavo prolaze u životu.

Posle nekoliko dana Jovan i Zoran su stigli do Mirjane i njihov poremećeni život se posle toliko godina vratio u normalu. Ali to je bio samo jedan mali udarac za baštu, njen trenutak slabosti. Iza njih su ostali ljudi u malom mestu, zarobljeni i posvađani sa njima samima i svetom oko njih. Jednom, u budućnosti, ta njihova svađa će prouzrokovati da bašta ostane pusta, kao avetinja. Kako ona ne može tako lako nestati i kako jako dobro zna šta radi, pretpostavka je da će je naseliti neki novi ljudi koji nemaju iskustva u borbi sa njom. I tako u krug.

Ptica je letela nekud dalje noseći slike ljudskih drama kojih i nije bila svesna. Nju je samo zanimao dobar vetar koji bi je nekud dalje vodio.Ona je bila slobodna i koliko toliko van uticaja bašte. A dole pod njom prostirala se u nedogled ogromna fosilna bašta.