JEZGRO

    Oca jedva da se sećam. Veći deo mog detinjstva je bio odsutan, jer je radio negde daleko u Evropi. Kako se majka, koja je bila izuzetno sposobna žena kada je život u pitanju, nije htela mnogo uplitati u nauku, o tom njegovom poslu mi nije mnogo govorila, pogotovo što sam tada bio mali i na svako moje pitanje o tome šta otac radi se završavalo sa tim da radi daleko u Evropi. Delom je to tako bilo i od straha, da ne budem kao on, jer je svojom inteligencijom sasvim jasno videla kuda čoveka može odvesti nauka. Ipak, jednom se desilo tako da sam video oca na TV-u kako daje intervju i priča o nekim meni dalekim stvarima, pa je majka morala da mi kaže jer sam bio strašno dosadan, da se otac bavi jako komplikovanom naukom.

    Otac je retko dolazio kući, jednom u dve sedmice, nekad čak i ređe, ali kada bi dolazio mi bismo taj dan slavili kao praznik. Uvek bi mi tad doneo neke neobične igračke koja druga deca nisu imala, niti sam ih ja ikada viđao u prodavnicama. Majka se protiv takvih igračaka bunila, ali je morala uvek odustajati kada bi videla moju sreću. Protiv nečeg se ipak nije moglo i moja sreća joj je bila važnija od njene potrebe da me pretvori u neku njenu želju. Ako je svaki očev dolazak bio proslavljan kao praznik, onda je svaki njegov odlazak bio doživljavan kao mala porodična tragedija. Prilikom jednog od takvih kratkih dolazaka, otac nas je obradovao vešću da će ovaj put ostati kod nas jedno duže vreme, jer se premestio u Beograd i da će sad ovde raditi. Nije mogao reći koliko će dugo raditi, ali nama to nije ni bilo važno, jer je konačno bio sa nama duže vreme. U tih  nekoliko meseci, stala su sva moja sećanja vezana za oca i majčinu radost kada mu je rekla da je trudna. No otac  nije bio previše veseo a i majka je slutila da će se nešto loše desiti.

    Iz tog najlepšeg dela mog detinjstva se sećam da je otac često govorio o smrti kao da najavljuje ono što će se desiti. Govorio je ako umireš od života, umiri ležeći, jer možda i prevariš smrt, ako umireš od ljudi umiri stojeći, možda i prevariš ljude. Pričao je i to kako je svake noći varao smrt dok je spavao i svakog dana ljude dok je hodao i kako nema većeg prevaranta od njega jer niko i ne zna da je prevarant. Majka je u tim danima kao da se uzaludno brani od nečeg nevidljivog često, prečesto pričala o  tome kako je otac na dan njihovog venčanja došao do nje i rekao joj kako su njih dvoje plemenitog roda i kako treba stoga da razveže malo taj venčani buket kako bi ga što više devojaka uhvatilo i udalo se, jer nas je kao naroda sve manje i manje.

    I tada, u tim danima isijavanja porodične sreće koja je bila kao kad neko daleko sunce zvezdanog sistema potroši svu svoju energiju pa se naduje, daleka i nejasna slutnja je postala bliska i precizna smrtna opasnost u vidu po ko zna kojeg bombardovanja Beograda. Ovaj put smo osećali da će to biti njegovo poslednje bombardovanje, jer je u pitanju bila atomska bomba. Očevo lice je konačno dobilo obrise prave brige, ali i neke čudne samouverenosti. Tih dana su ga uporno zvali iz Evrope da dođe kod njih, ali je on to odlučno odbijao. Na kraju su toliko postali dosadni da je morao ostaviti slušalicu podignutu, a stari broj mobilnog telefona baciti. Ali nekim čudnim putevima su uspevali da saznaju svaki novi broj njegovog mobilnog telefona i on je na kraju morao da ih laže, kako ima nekog posla, kako će doći sutra, pa opet sutra, pa opet sutra i tako sve do tog dana bombardovanja.

    Na nekoliko dana pre bombardovanja, pre nego što će se nad nama dogoditi ta “apokalipsa“, ta „vatrena smrt sa neba“ u gradu je vladalo čudno zatišje. Niko nije izlazio napolje, niko nije išao na posao, niko do prodavnice da kupi namirnice. Lica ljudi su bila bleda i izmučena neizvesnošću kada će doći ta smrt po njih. Kao da je život stao i pre nego što treba da stane. Na televiziji je bilo čak i neke crnohumoristične šale u stilu, najveći srećnik je onaj kome atomska bomba bačena na grad padne na glavu. Ili, šta se nalazi između Hirošime i Nagasakija? Beograd. Ili Černobil će najzad dobiti svoje komšije, Beograđane. Uveriće se da smo mi jako prijatno društvo i jedan prijateljski grad sa kojim ima dosta sličnosti. A opet, iako tako pomiren sa sudbinom u narodu se nešto božansko opiralo toj mogućnosti da će svi u jednom trenu umreti, nešto podsvesno što narod nije mogao da objasni. Opirala se vera da će Bog, makar u jednoj sekundi, pa makar to bila ona sekunda pada atomske bombe, pa makar to bila ona sekunda njene eksplozije, uraditi nešto svemoguće, u njegovom stilu, pa makar to bio i njegov silazak na zemlju i da će ih spasiti sigurne smrti. Jer kako drugačije objasniti taj strašni zavetni mir u gradu? I ja sam se sa svojih petnaest godina pitao tad, da li onaj koji bude bacao tu strašnu bombu na grad, kad bude video tu strašnu tišinu,taj pusti grad u kojem se sakrio život koji veruje u Boga, da li će poverovati u postojanje Boga i odbiti naredbu? Ili, ako narod bude rešio da stoji na ulici i gleda u smrti oči, da li će se uplašiti? Ili, ako bude video običan narod koji se normalno šeta i ne obraća pažnju na to što on treba da baci, a on drhti kao prut, jer će ubiti dva miliona ljudi u jednoj sekundi, da li će odustati, uplašen prkosom tog naroda smrti koji se graniči sa ludošću? Ne verujem, jer on ne bi mogao da shvati da je ovaj narod stariji od njega, i da ima iskustva sa takvom smrću. Njemu je to tek prvi susret.

    Ja nisam mogao znati kako će se taj dan završiti i kako će narod dočekati velikog oslobodioca života, jer nas je otac na dan pre bombardovanja poslao u kolibu na Avali koja se nalazila okružena šumom i u jednoj uvalini, dajući nam precizno uputstva o tome kako da preživimo radijaciju, koju hranu smemo jesti i u kojoj količini a koju ne, kakvu vodu smemo piti... On sam je verovao u ljudsku monstruoznost, u ljudsku neograničenu glupost dovoljno da nas pošalje na planinu, ali nedovoljno da i sam pođe sa nama, jer, kako on reče, ukoliko ne dođe nekim čudom do napada, a on se skloni, biće zauvek obeležen u društvenom životu, i sva vrata će mu biti zatvorena. Majka ga je gledala sa čuđenjem, ali se ipak povinovala njegovoj želji.

    Sudbina, ili tačnije, nečiji mračni um je tako odlučio da bombardovanje izvrši dan ranije nego uobičajeno. Meni sad to deluje, sa ove vremenske tačke kao namera, da se što više ljudi pohvata na ulici, kako bih što više pomrlo od udara detonacije, od vatrene stihije i naročito od radijacije. Nas je takva odluka zatekla nadomak kolibe i u vidu jednog strašnog treska oborila na zemlju. Meni se u tim kratkim trenucima činilo da se zemlja otvara, da pakao silazi na zemlju rušeći nebo, da sve staje i nestaje dok se boje jačaju do usijanja beline....Majka me je snažno podigla, i mi smo držeći ruke na ušima uleteli u kolibu i ne okrećući se da vidimo eksploziju bombe. To je bilo rezervisano za neke druge....

    Kao zaostavštinu otac je u podrumu kolibe ostavio jedan sarkofag koji je ličio na zavetni kovčeg jer je bio sav od drveta. U njemu se nalazilo sve ono što je potrebno da bismo preživeli vreme posle bombardovanja. Od značajnih stvari bih izdvojio Gajgerov brojač, knjige o tome kako se spravljaju otrovi i zamke, kako se prave kvalitetni luk i strela, dvogled, semenje koje smo trebali posejati na čistoj zemlji... Još bih tu izdvojio i knjige o nekakvim projektima na kojima je on radio, nanoboti i sl. što je bilo prepuno formula i objašnjenja koja mi nismo mogli razumeti, tri vakcine koje nam je savetovao da ubrizgamo sebi i devojčici koja tek treba da se rodi, i motike kraj sarkofaga koje smo mogli koristiti za obradu površine. Majka se naročito protivila ovim vakcinama, jer nije imala poverenja u nauku, i htela ih je baciti, ali sam je ja jedva odvratio od toga. Ispostavilo se da sam postupio ispravno, jer se sestra nekoliko dana posle porođaja nije osećala dobro i bila je nadomak smrti. Gotovo da je poplavila. Krišom,jedne noći dok je majka spavala, ubrizgao sam joj očevu vakcinu, jer je ionako umirala, a ovo joj je mogao biti spas. Sutradan je beba bila zdrava i čila, a kada je majka to primetila, odmah je pogledala u sanduk i tamo zatekla dve vakcine. Od tada, ne mogu reći da nije bila srećna, što je beba živa i zdrava, ali je i strepela od toga šta je bebu izlečilo, i naši odnosi  više nisu bili dobri kao pre. To se ogledalo u njenoj tišini i nerazgovaranju sa mnom, ali smo se ipak morali slagati oko obrade zemljane površine. Ja sam posle i sam uzeo vakcinu, a majka je nije prihvatila čak ni posle nekoliko godina na samrti. Mogao sam donekle razumeti njen prezir i gađenje prema nauci zbog bombardovanja, ali nikada, nikada nisam mogao razumeti, da nije verovala u presudnom trenutku u očevu dobrotu i sposobnost i da nije mogla verovati da nauku čine dobrom ili lošom ljudi koji se njom koriste. Ili su ipak bile neke teže stvari u pitanju koje nemaju veze sa naukom? Osećaj krivice što nije dovoljno ubeđivala oca,što nije ostala sa njim, što je prekršila na njegov nagovor ono zavetno i u dobru i u zlu, u zdravlju i bolesti, životu i smrti? Da, mora biti da je tako, a sa mnom  od tada nije pričala stoga što sam vakcinisanjem sestre počeo podsećati mnogo na svog oca i njen greh. Ona je eto otišla a ja sa njom nisam o tome nikad pričao i kao da se taj njen osećaj krivice prebacio i na mene....

    Čvrsto verujem u to da je otac u odlučujućem trenutku bombardovanja prvo stajao jer je hteo da prevari ljude, a potom i legao, jer je hteo da prevari smrt. Ali da li je uspeo u toj nameri, to ne znam. Danas, dvadeset godina posle velike smrti, kada je i moja sestra dovoljno odrasla, silazim u grad sa njom da pronađem  oca, najvećeg prevaranta od svih prevaranata, jer verujem da je taj čovek uprkos svemu pronašao način da preživi. Tada će mi možda i dati odgovor zašto nije posle bombardovanja došao kod nas u kolibu.

    Tokom celog puta ja i sestra smo ćutali i pažljivo posmatrali okolinu, jer je opasnost vladala sa svih strana počevši od ljudi koji su nam pokušavali oteti ulove i hranu pa do nekih životinja kakve do sad nisam video. Daleko od toga da je to bilo delo evolucije. Pre bi se reklo da je to delo radijacije, jer su neke životinje uspele da prežive zračenje i svoju izobličenost su prenele delom i na svoje potomke. Nikada se nisam bojao previše životinja, ma kako one izgledale, jer one su uvek bile agresivne kada su ugrožene, kada nemaju hrane ili kada neko stupi na njihovu teritoriju, i sve dok sam poštovao ta njihova pravila, bio sam koliko toliko bezbedan. Ali posle ovog bombardovanja i one su se promenile i napadale su sve živo. Moglo bi se reći da je to u nedostatku hrane, ali mene je stalno progonio taj ljudski osećaj, kao da nam ne praštaju to što smo uradili sa zemljom. I postale su dosta lukavije. Mogao bih se nekad zakleti da su u sebi imale toliko lukavosti, da je to podsećalo na ljudsku inteligenciju. Uglavnom, posmatrali smo okolinu i osluškivali svaki šum sa zapetim strelama obmotanim suvim otrovom. Na sreću, ništa nas nije napalo, iako su nas posmatrali iz prikrajka i to se moglo protumačiti kao progon sa njihove teritorije, što je bio potez velikodušnosti, ako se to može tako posmatrati.

    Stigavši do jedne uzvisine odakle se odlično video grad, i sunce nam je udaralo sa leđa, što je bilo dobro, zatekli smo umesto grada, pravu pustoš. Kroz dvogled sam mogao sasvim jasno da vidim krater ispunjen vodama Save i Dunava koji se protezao od obala Novog Beograda i Zemuna do Vračara, i koji je sav taj predeo pretvorio u ravnicu. Niko ko je živeo u toj oblasti kratera na dan bombardovanja nije imao ni teoretske šanse da preživi, a naš stan se nalazio baš u toj oblasti. Ostatak grada, dokle god je oko moglo da dopire je bio prekriven ogromnom šumom. Ako je tih ostataka grada uopšte i bilo. Jednostavno, grad je u jednoj sekundi nestao i s njim nekoliko miliona ljudi. To je bilo zaista poslednje bombardovanje Beograda.

      Stajao sam tako zaprepašćen tim prizorom odavajući nemu poštu gradu zajedno sa sestrom koja nije mogla razumeti strahote tog događaja. Činilo mi se da u vetru koji je strujao kroz šumu mogu da se čuju vrisci ljudi koji nisu stradali u prvom naletu detonacije, ljudi koji su goreli ili umirali od čireva i točenja krvi i da je svako to drvo niklo na mestu pogibije jednog beogradskog čoveka i da priča posebnu golgotu stradanja jednog naroda. U tom trenutku mi se ponovo pojavila ta strašna misao da otac nije živ, ali sam je oterao ubeđenjem da je on kao naučnik otišao u „Vinču“, pošto je nas ispratio. I stoga sam se, posle tog odavanja pošte gradu i pre svega ljudima u njemu, dogovorio sa sestrom da zaobiđemo šumu zbog raznih opasnosti koje vrebaju u njoj i da se padinom spustimo do reke Dunav gde bi smo prenoćili u podrumu neke zgrade iza zamandaljenih vrata.

Niz ceo put smo opet ćutali, potonuli u sopstvena razmišljanja koja je ponekad prekidao neki šum iz grmlja. Da li su i ostali glavni i veći gradovi u Evropi bombardovani i sravnjeni sa zemljom i ako jesu kako tamošnji ljudi preživljavaju, ukoliko ih uopšte ima? I da li će iko ikad naučiti išta iz cele naše dosadašnje ljudske istorije koja je većim delom bila sve, samo ne ljudska? Svo to moje razmišljanje je prekinula sestra sa željom da se odmorimo i jedemo na šta sam odmah pristao jer je miris Dunava koji je dosezao do nas budio glad. Jeli smo na brzinu i sve vreme posmatrajući obazrivo okolinu, jer je miris hrane privlačio životinje. Čim smo završili sa jelom pošli smo dalje.

Do reke smo stigli i pre nego što sam očekivao, jer je sunce još sijalo jako kao kad je podne. Sestra, koja nikad nije videla reku, je pošla do nje sa namerom da pipne vodu, ali sam je zaustavio. Svaki naš trenutak slabosti ili nepažnje na nepoznatoj teritoriji je mogao koštati života i ja sam je više zaustavio po navici i podsvesno  i ne razmišljajući o svim opasnostima koje nas mogu zadesiti. U tom trenutku kao potvrda onog što sam rekao, čuo se strahovit tresak nečega što se sručilo u vodu i oblaci pare su došli i do nas. Pali smo na zemlju uplašeni tim treskom pokušavajući da utvrdimo šta se to izdiglo iznad vode, ali se sve dogodilo previše brzo. Jedino smo mogli da vidimo, kad se smirila voda, grane stabla koje je tu do malopre plutalo. Smirivši se malo i pribravši se, odmah smo pošli do prve porušene zgrade da napravimo sebi dobro sklonište, kako bismo mogli prenoćiti.

Od cele te zgrade su ostali samo pod i zid prvog sprata i mi smo se popevši uz šut do tog zida zagledali u okolinu, kako bimo šta između drveća primetili. Ali nismo se čestito ni zagledali u okolinu kad se sestra okrenu, jer je nešto čula, i vrisnu. Istog trena se i ja okrenuh sav obliven znojem od tog njenog vriska, jer nije ona nije bila plašljiva, i stadoh kao ukočen.

Teško je opisati to stanje u meni kada sam ugledao izobličenu masu čoveka koji je ispuštao neke neodređene i prigušene grlene glasove, nalik na krkljanje i pri tom mlatio neprirodno rukama. Na glavi je imao crvene pečate, a po modrom licu smeđkaste izrasline koje su se spuštale niz vrat. Zubi su mu bili nepravilno raspoređeni i pomalo iskrivljeni, i jedino što je imao na sebi ljudsko su bile njegove oči. U tom trenutku sam se, ne skidajući pogled sa spodobe, pripio uza zid pokušavajući se da se utopim u zid sa noktima, a dah mi se prekidao. Kao da je ceo svet i vremenski i prostorno stao u tu spodobu koja se krivila predamnom zaudarajući na trulo meso. U međuvremenu je stiglo iza njega još pet tih spodoba i da nije bilo tog zida i sestre ja bih sigurno bezglavo pobegao, jer je sve podsećalo na holivudske horor filmove. Noge su mi podrhtavale od tog hodajućeg užasa i mogao sam se svakog časa srušiti, da on nije stao na dva metra od nas. I tada, tada sam mogao da primetim nešto u njegovim očima što ni u najluđim snovima nisam očekivao. Ta spodoba je plakala! Plakala je od bola izobličenog tela!

Osetio sam bol u levoj ruci i tek tad primetio kako se za nju držala sestra sa zarivenima noktima. Čim je primetila suze u očima spodobe shvatila je da je muči bol i pustila je moju ruku. Kratko vreme je i dalje stajala nepomično, a potom pošla ka spodobi verovatno da je uteši. Ali spodoba je zarežala i ona se nazad vratila ka meni uplašena. Ubrzo stigoše i ostale spodobe i sve stadoše na dva metra od nas. Spodobe nisu iz nepoznatog razloga prilazile nama bliže od dva metra. Jedna do njih se malo pognu ka mom pojasu gde se nalazio scincilator zanimajući se za njega i ja skinuh taj uređaj bez namere da mu ga dam, već samo da pobliže pogleda iz mojih ruku. Sprava brzo zapišta i tad shvatih da su spodobe bile radioaktivne i da zbog toga nisu prilazile bliže nama. Prosto je bilo neverovatno da su ova bića uprkos svojoj izobličenosti uspela da sačuvaju neka ljudska osećanja. Ali kao što su ona uspela da sačuvaju svoj razum i osećanja tako je bilo, siguran sam, i onih koji to nisu uspeli i koji su bili prave zveri. Samo sa ovakvim izobličenjima čisto sumnjam da su išta mogli da ulove jer su se kretali jako sporo.

Jedno vreme smo se tako gledali dok su oni krkljali nešto i mlatarali nespretno rukama. Po krivljenju usana i klimavom okretanju glave jednih prema drugima se jasno videlo da nešto pričaju i da to njihovo krkljanje ima neko značenje. Povremeno bi se neko od njih okrenuo ka nama i zakrkljao ali kako nismo ništa razumeli, oni bi samo nastavili priču među sobom. Već je uveliko pao mrak kada se okrenuše od nas i siđoše niz šut.  Prilikom silaska povremeno bi svi stali i okrenuli sa ka nama pa se onda malo vratili nazad. Najzad sestra poveza da nas zovu da pođemo sa njima. Bio me je pomalo strah, jer je odavno pao mrak i svakakve zveri su nas mogle napasti, ali sam se uzdao u to da će nas te životinje izbegavati zbog zaraženog mesa na ovim bićima. Najzad, ja i sestra pođosmo za njima i sasvim se iznenadih kad primetih da nas vode ka „Vinči“.

Mesec se srebrio na vedrom letnjem svodu i sve se jasno videlo. Iz nekih polusrušenih zgrada su povremeno štrčale figure kakve se ne mogu videti ni u najgorim noćnim morama. Pojedine od njih su bile agresivne i pokušavale su da nas napadnu ali su nas naši vodiči branili krkljanjem. Verovatno su im nešto objašnjavali posle čega bi se ovi povlačili. A ja i sestra smo bili tihi i manji od makovog zrna. A i kako ne bi kad je sve ovo što smo do sad doživeli bila posledica neverovatne ljudske gluposti. Oduvek sam se pitao i zašto nas je otac uopšte ostavio žive, jer ovo sve nije bilo vredno ljudskog dostojanstva. Najzad, bez nekih većih problema i zastoja, iako je bilo izuzetno kasno, stigosmo do jedne ogromne zagrađene poljane.

Ispod ograde te poljane su se mogli primetiti nagoreli kosturi pojedinih životinja koji su jasno upozoravali na opasnost da se ona ne nipošto ne dira. A na sred poljane su stojale ogromne ploče visine do pasa za koje nisam znao čemu služe. Svi smo stajali tako jedno vreme i bilo je jasno da čekamo da se nešto dogodi, jer preko ograde visine od dva metra nikako nismo mogli ući. Kada se vrata sama otvoriše svi uđosmo unutra i utabanom stazom dođosmo do tih ploča. Tad se podiže jedan poklopac i iz rupe izađe čovek u belom mantilu. Obratio nam se ne vadeći ruke iz džepova.

-Dobrodošli u „Vinču“ centar za visoku tehnologiju i lečenje i oporavak ljudi. Ja sam Goran Rakić, glavni medicinar osoblja. Za to što ste živi stigli do nas možete da se zahvalite ovim bićima koja su možda ružnog i zloslutnog izgleda, ali su ogromnog srca i velike pameti. Uostalom, zajedničkim naporima smo došli do tog stepena, jer su oni druga generacija lečenih od raka nastalog usled radijacije. Dole se nalazi podmladak treće generacije od koje očekujemo mnogo više. Tek sa četvrtom generacijom možemo reći da smo obavili veliki posao. A sad, ako se slažete, da siđemo dole. Ova bića će se vratiti nazad, jer se za njih ne može mnogo toga učiniti, osim što ovde mogu naći hranu.

Glas doktora je odjekivao kao glas anđela u ovoj pustoši i mi sa ogromnim ushićenjem siđosmo dole.Odmah na ulazu odložismo oružje i scincilator, jer nije više bilo potrebe za tim.

Ispod zemlje se nalazio ogroman prostor ispunjen raznim laboratorijama i operacionim halama. Doktor je pričao o tome kako se ispod ovog sprata nalazi još dva sprata. U početku su ti spratovi služili za skladištenje otpada, ali neposredno pre bombardovanja ti spratovi su ispražnjeni i preuređeni a sva tehnologija je prebačena dole. Još odranije su bile nabavljene solarne ploče jer su one bile najkorisnije za struju. Pričajući tako o istoriji ovog mesta on spomenu mog oca koji je najzaslužniji za to što sve radi kako treba. Kad smo ja i sestra čuli njegovo ime, skoro da počesmo da plačemo od sreće i tad čoveku objasnismo da smo mi njegova deca. Čovek nas je pogledao sa nevericom a onda naglo promeni pravac kretanja vodeći nas ka ocu.

-I dalje ne mogu da verujem da ste vi deca tog legendarnog čoveka. Nikada nismo opravdali njegov postupak što vas nije doveo ovde, ali smo ga razumeli. Bili smo očajni i nismo znali ni mi da li ćemo preživeti. A i njegova žena, odnosno vaša majka, to je bila jedna izuzetno inteligentna žena, ali jako teška osoba. Mislim, nemojte to shvatiti kao uvredu...ali ta žena,znate, nije imala poverenja u tehnologiju, ne shvatajući da tehnologiju dobrom ili lošom čine ljudi. Ona se stalno od nečeg branila i zavaravala sebe i prosto ne mogu shvatiti da jedna takva ličnost ima takav stav. Ali šta znam, ima nas svakakvih.

U pokušaju da mu objasnimo da ga potpuno razumemo i da nema potrebe da misli da smo uvređeni, jer smo i sami osetili tu težinu ličnosti naše majke, stigosmo do vrata iza kojih je bio otac. Čovek se samo nasmeši u znak zahvalnosti što se ne ljutimo na njega i otvori vrata, a potom ode dalje svojim poslom.

Naše je srce nenormalno lupalo, jer ćemo najzad videti oca posle dvadeset godina i bili smo gotovo u stanju sna. Hiljadu pitanja nam je prolazilo kroz glavu, i na svako smo očekivali odgovor iza tih vrata. Sa takvim ushićenjem i posle male pauze, ja i sestra smo ušli unutra.

Prostorija je bila mala i sva ispunjena policama sa knjigama. Na sred nje se nalazio sto prepun papira. Bili smo zbunjeni gde bi mogao biti naš otac, a onda primetismo čoveka koji nešto traži ispod stola. Kad se podiže iznenadismo se, jer ugledasmo jednog mladog čoveka od nekih četrdesetak godina kako drži belog miša. Otac je morao imati sigurno sedamdeset godina i ništa mi nije bilo jasno.

-Ah, da, tu si. Sve vreme sam te tražio.Meni si mislio da pobegneš...-reče obraćajući se mišu a potom primeti nas i potpuno se uozbilji i ukoči.-Sine, kćeri,....došli ste, vi ste došli ovde....

Otac se zaplaka kao i mi, a potom nam potrča i zagrli nas. Govorio nam je u vrat snažno nas stiskajući.

-Znam da ste zbunjeni mojim izgledom, ali to sve ima veze sa onim vakcinama koje sam vam ostavio. Ja sam vaš otac. Davno sam vas ispratio i došao ovde. Majka, verujem nije živa, inače bi i ona bila ovde.

Zagrlismo ga tad snažno verujući da je to zbilja on, a sestra jedva kroz suze odgovori da je majka umrla skoro i da nikad nije htela primiti onu vakcinu...

Posle ovakvog izliva osećanja otac i mi smo ostali sve do jutra prisećajući se svega onog što je bilo pre rata. Kada smo mu ispričali kako smo mi preživeli katastrofu, otac poče pričati o svemu onom što se događalo u gradu na sam dan bombardovanja i posle njega.

-O samom danu bombardovanja nema se šta reći. Ali ima o onim vakcinama koje sam vam dao, jer su one lek budućnosti. U pitanju je najviša biotehnologija. Radio sam u CERNU-u kao svetski priznat stručnjak za nanotehnologiju. Naravno, to je iziskivalo i neke porodične žrtve. Majka se žrtvovala za nas i napredak tehnologije, ali joj nikad nije bilo dovoljno to što sam ja tako daleko i zbog toga uglavnom nije volela tehnologiju. Tehnologija je uništila njenu viziju ljubavi i sreće u braku i strepela je da i tim putem nećeš poći. Stoga je bila i odlučna protiv svih onih igračaka koje sam ti donosio. Nego, loši odnosi velikih sila, američka nedopustljivost da Kina preuzme vodeću ekonomsku silu u svetu, a bez ikakve šanse da uđe na azijsko tržište, pa onda njeni ratovi za resurse i položaje po Africi i kinesko suprostavljanje američkim manipulacijama doveli su do toga da dođe do sukoba između Amerike i Kine. U celoj tu nesrećnu priču se umešala i Rusija koja je prodala Kini dobar deo nuklearnog oružja nadajući se da će iz sukoba Kine i Amerike izvući neko korist i postati najjača sila. Običan narod je očekivao dug rat, jer je sve mirisalo na rat, ali kontinentalne sile ne rade to tako.Ne, ne. Kada su u pitanju sukobi između njih oni to rade po kratkom postupku. Amerikanci i pola Evrope koji čine NATO savez su ispalili sve moguće nuklearne rakete ka Rusiji i Kini i njihovim saveznicima, računajući tu i nas, a Rusi i Kinezi na Ameriku i pola Evrope. Velike sile nisu imale korist da bacaju atomske bombe jedni na druge, jer bi ti napadi bili presečeni i nikad ne bi stigli na cilj.Te bombe su bile za drugi fazu napada, da se neprijatelj dokrajči. Naravno, to je samo kad su oni u pitanju. Evropske države nisu imale odbrane od toga i one su mogle da budu bombardovani atomskim bombama ograničenog dejstva još u prvom napadu kao što se uostalom i desilo.

Očekujući takvo bombardovanje ja sam odlučio da se iz CERNA preselim ovde u Vinču. Tih dana pred bombardovanje u kući je vladala zagrobna tišina i jedino je zvonjava iz telefona remetila mir. Stalno su me zvali iz CERNA da se vratim nazad. Govorili su da sam lud, da neću preživeti, da neću stići ni da trepnem a kamoli isprobam nanobote, da će i oni ispariti sa mnom kada grune bomba, da je CERN sigurnije mesto i da mogu tamo povesti i porodicu... Nisam ih hteo slušati i isključio sam telefon. Uostalom, oni nisu znali ništa o pripremi „Vinče“ za preživljavanje.

Čim sam vas ispratio, otišao sam do“Vinče“. Svi smo sišli dole u podrum gde su se nalazile i solarne ploče koje smo kasnije kad je sve prošlo postavili gore. Imali smo takođe i zalihe hrane za par meseci. I što se tiče „Vinče“ i preživljavanja sve je teklo u savršenom redu sve do dana današnjeg. Ali zato sve ostalo van nje...jednostavno, nismo znali šta nas sve čeka.

Bomba je pala tačno na ušće Save i Dunava i izazvala strašan potres usled kojeg je bilo oštećeno i dosta naše opreme ispod zemlje. Mi tad nismo znali, ali digla se ogromna voda i tad je nastao onaj krater. Onaj ko je i preživeo mehanički udar, vatru i radijaciju, je morao da preživi i vrelu paru. I to sve u jednoj jedinoj sekundi. U jednoj jedinoj sekundi Beograd je doživeo pakao u pravom smislu reči. A ja sam se pitao, da li ste vi na bezbednom. I sve mi se činilo, sve mi se činilo posle tog potresa da mogu čuti kako ljudi vrište napolju i kao da se negde đavo smeje, pravi pravcati đavolji smeh. U meni se protivila logika tome, jer niko taj pakao nije mogao preživeti, a što se tiče đavola....Nisam taj smeh samo ja čuo, već i ostali. Nekad se čuo glasnije, nekad slabije. Nekad kao da je u ovoj sobi, a nekad kao kilometrima daleko. Često smo se noću budili zbog toga i spavali na smenu.  Nanoboti koje smo imali u sebi nisu mogli da spreče halucinacije, ako su to uopšte bile halucinacije. Na kraju, sa sve jačim krajnostima, sve ređe,a sve jače, đavolje cerekanje je prestalo, a da nikad nismo otkrili šta je to bilo. I da li je uopšte stvarno bilo.

Prvih dana posle bombardovanja nismo uopšte mogli izaći na površinu od ruševina“Vinče“. To se nekako poklopilo i sa strahom šta ćemo zateći gore na površini. A i oni đavolji smesi su nad dovodili do nervnog rastrojstva. I dok su jedni popravljali opremu, drugi su raskrčavali krš. Najzad nakon mesec dana uspeli smo da očistimo površinu i postavimo solarne ploče. Od onih đavola naravno nije bilo ni traga. A onda, onda su se pojavile one spodobe.

Ne mogu vam opisati naš strah kada smo ih videli. Kljakasti, bez ruku ili nogu, sa raznim izraslinama, izobličeni....Kao da su zombiji iz američkih filmova...i morali smo postaviti okolo žice sa strujom da ne prođu ovamo.

U narednih nekoliko meseci, naoružani do zuba, ispitivali smo okolinu sa scincilatornim oscilatorima. Ako si primetio na svom scincilatoru, svuda je radijacija uravnotežena. To je stoga što smo pokupili sve čahure koje je atomka razbacala po Beogradu. Naravno, one koje su bile na površini. A objasniću vam i zašto nismo pokupili sve čahure.

Oko godinu dana posle bombardovanja, ljudi koji nisu živeli u Beogradu su sišli sa okolnih planina u Beograd. Zašto? Vrag će ga znati. Došli su u Beograd i uplašeni od onih spodoba su počeli da ih ubijaju. To ubijanje je bilo besomučno. Tada smo mogli da vidimo da te spodobe uopšte nisu opasne i shvatili smo da su to ljudi koji su preživeli, ali koji neće još dugo ostati živi. I rešili smo da im pomognemo. Takođe smo morali da očistimo svu prekomernu radijaciju zbog novopridošlica. Novopridošlicama je jako teško bilo objasniti zašto moraju primiti te inekcije i zašto ne trebaju da ubijaju spodobe. Duboko u sebi smo kleli američku filmsku industriju. Uglavnom, kada smo posle godinu dana uspeli da pomirimo razlike među ljudima, novopridošlice su takođe pomagali oko brige za spodobe. I tada smo mogli konačno krenuti sa čišćenjem radioaktivnih čestica.

Što se tiče tih čestica, koje nismo do kraja počistili, vidite deco moja, ništa u prirodi ne postoji što se ne da iskoristiti, čak i ako je štetno. Pitanje je samo kako. Radijacija šteti tako što remeti rad ćelija i što se one nenormalno množe. Tako nastaje rak. Ćelija nije nimalo jednostavna, a ja, ja sam imao ludu sreću ili Božije proviđenje da u jednom jedinom trenutku shvatim rad ćelija. Uz pomoć računarskih programa i nanobota, uspeo sam da okrenem tok uništenja ljudskog organizma u njegovo usavršavanje. Vidite deco moja, ja sam mlad upravo stoga što nanoboti popravljaju moje ćelije i drže ih u ispravnom stanju. I ne samo to. Ja, ja mogu, mislim tako sam uredio programski da zadrži određene ćelije a da druge uništi, ja mogu, znam zvuči neverovatno, ali ja mogu...da čitam misli. Uostalom, tako sam i razumeo te spodobe i sav taj njihov bol. Samo, ispostavilo se, bar u početku, dok nisam usavršio to da je to više prokletstvo nego dar, jer su se tuđe misli mešale u mom umu, a ja to nisam mogao neutralisati. I onda sam morao da to malo sredim. Uz pomoć tih nanobota, lečimo i te spodobe. Četvrta generacija ljudi će biti usavršena toliko da će izgledati kao i pre bombardovanja osim što će imati te nanobote u sebi. Naravno, mi možemo da čitamo misli jedni drugima samo ako u sebi sadržimo nanobote. Isto tako, preko komandi nanobota imamo tu mogućnost da pomeramo predmete na daljinu. Ako mi ne veruješ, mogao bi sam da probaš da čitaš milis ili pomeraš predmete.

Naravno da sam bio sumnjičav prema svemu tome i moja iluzija veličanstvenog oca se polako raspadala. Zaista je delovao kao ludak dok je pričao. Negde u meni budila se ličnost majke koja nije verovala nauci i skoro sam bio spreman da zaplačem zbog surovosti života. Jer ocu nisam verovao. I bio sam skoro spreman da se borim na život i smrt sa njim. U meni se sve slamalo, ljubav prema ocu i srah za sopstveni i život i na izmaku snaga kao Solomonsko rešenje sam probao da čitam misli. Ako je otac u pravu, onda bih mogao da čitam misli i tim bih rešio problem. U početku je bila tišina. A potom jedna po jedna misao počela mi je da doleće od njega. Koliko je tu bilo samo osećanja, zbunjenosti, veličanstvenosti ideja, koliko je tu bilo samo ljudskosti, najintimnije ljudske ličnosti koju je majka mogla osetiti, ali nikad tako neposredno videti. I usled uzbuđenja počeh plakati. Otac ipak nije bio lud! Verujem da je i sestra delila samnom isto uzbuđenje iako je tokom celog tog nemira bila spremna da snažno vrisne ako dođe do borbe, kako bi nas otreznila.

    Naravno, on je sav taj moj nemir video neposredno, ali nije ništa radio, već je samo ćutao. Čekao je, imao je snažnu, duboku veru da ću pronaći pravi put. I posle mog velikog spoznanja i snažnog zagrljaja sa njim, nastavio je pomalo zbunjeno, ali sve odlučnije svoj govor. Sestra je plakala od sreće, jer iako se otac više obraćao meni nego njoj, ona je takođe prolazila kroz isti put kao ja.

    Deco, mi gradimo novu civilizaciju, novu budućnost, ovo je sveto mesto čovečanstva. Vinča je nekad davno bila prva civilizacija, danas opet predvodi čovečanstvo. Sa nano-tehnologijom, samo ako je pametno koristimo, mi možemo putovati svemirom, jer sva ona količina kosmičkog zračenja sada može biti iskorišćena u usavršavanje ljudskog organizma.

    Deco, pozivam vas sada da kročimo zajedno u tu budućnost. Vi ste mi potrebni. Radijacija koja je u ovom gradu je taman na tom stepenu da je mogu uz određenu ishranu i nano-tehnologiju preživeti i spodobe i ljudi. Ljudi naravno lakše. Ja nikad neću napustiti ovaj grad ne stoga što ne mogu, nego što ne želim. Ovaj grad je moja sudbina, moje mesto, moj život....po vas nikad nisam otišao gore, zato što sam se bojao da niste preživeli. Da sam vas video raskomadane ili uništene kao ovi ljudi napolju...poludeo bih, a onda ove sposobnosti koje imam... razumete, zloupotrebio bih da steknem nadmoć nad ljudima. Bio bi to novi pakao, možda i gori od prvog. I zato oprostite na tom. Umesto toga, svaki dan, svaki dan sam vas zvao umom, da dođete kod mene, jer me je pokretala svih ovih godina nada u vaš dolazak. Tako mi je bilo lakše da se suočim sa mogućim bolom, jer nada spašava ljude. I vi ste došli, iako ste se nesvesni toga u početku opirali. Vi ste mi potrebni, jer moramo pozvati i ostale ljude iz Srbije da dođu ovde u Beograd i da podignemo ponovo ovaj grad na noge, da napravimo novu civilizaciju dostojnu čoveka i da konačno dotaknemo zvezde. Ne treba da se bojimo više zla u čoveku zato što će i svi ostali imati tu mogućnost da čitaju misli i da znaju od koga opasnost preti. Upamti sine, snaga zla prvo leži u njegovoj tajnosti, a potom i laži. Čovek ne može sam pobediti zlo i stoga verujem da je to samo Božije proviđenje učinilo. Naravno, ljudi su različiti i za svakog treba različit program da bi imali tu sposobnost čitanja misli, na tome radim ceo život, ali kad jednom jedan čovek dobije tu sposobnost, on će je  naslednim putem preneti i svojoj deci, jer nanoboti prate genetski kod ljudi. Ja sam suviše voleo majku i ne mogu ni jednu drugu da volim i zato ne mogu tu sposobnost da prenesem nekom drugom, ali upravo smo pre neki dan završili program i ima jedan mladi par koji treba da bude podvrgnut  kontrolisanom zračenju kako bi nanoboti uradili svoje. Naravno, biće podvrhnuti sopstvenom voljom. Sine, sigurno, sporo ali sigurno, stvaramo jedan bolji svet i nikad više, nikad više, do ovakvog uništenja i ljudske gluposti neće doći. Konačno sam je ograničio i pobedio....I ne samo to, ono što je najlepše, naša porodica iako bez majke, je ponovo na okupu.

    Otac je izgledao tako velik, tako plemenit, tako osećajan tokom ovog govora. Naravno u meni je postojao strah da će ljudi naći način da zloupotrebe i ovo tehnološko dostignuće, ali ako je nekad čovek bio najbliže nekom idealu dobrog društva onda je to bilo sad. Misleći o svemu tom,  zadnjim atomima svesti legao sam na pod umoran i zaspao. Napolju je svitalo. Početak novog dana i nove civilizacije. I ništa više nije bilo bitno osim tog. Novi početak.