Pravda,moral,autoritet,moć

Правда

За правду су потребна правила,закони који се конструишу на појму морала. За извршење правде је потребан ауторитет.

Појмови:морал,ауторитет.

Морал је појам под којим се подразумевају она правила која су донета разумом,на основи осећања. Треба разликовати морал од неморала. То подразумева да се под моралом подразумевају она правила која су донета да би заштитила одређену јединку,или друштво и која су стога базирана на искуству. Нпр,инцест. На основу искуства је донет закључак да међу одређеним родбинским везама не сме доћи до сексуалног контакта иначе ће потомство бити оштећено.То је морал појединца који конструише морал друштва. Али постоји и морал државе. Морал државе гледа квантитет за разлику од морала појединца који гледа квалитет. Тако се може рећи да држава према неморалу има већи праг толеранције него појединац. Нпр,у породици када неко изврши абортус, то бива проглашено неморалним чином. Али за државу, један абортус не игра никакву улогу јер је не угрожава, све док број абортуса не дође до оне количине која угрожава постојање државе. Тек тада држава реагује. Ако ово применимо на правду, добијамо могућност правде појединца и правде државе. Али пре него што почнемо даље са правдом, да се осврнемо на ауторитет.

Ауторитет је гарант за правила. Ауторитет се стиче кроз институције и положаје. Ауторитет подразумева одређену моћ. Али та моћ иде уз поштовање. А поштовање се стиче корисношћу. Дакле, скуп појединаца увиђа да је одређени члан друштва користан на одређеном положају по опстанак тих појединаца и он тако постаје гарант одређених правила која се спроводе. Понекад ти ауторитети не извршавају вољу оних који су их довели на власт или задовољавају само део појединаца друштва, док други део није задовољан радом. Тада или се бира нови ауторитет или стари жели да задржи, али овог пута без поштовања, већ на сили и страхопоштовању. Тад је гарант морала нестао и неморал почиње да се шири заједницом. У данашње време, гарант морала је позиција владара која је ограничена институцијама. Уколико се нека држава не развија довољно разлог томе се налази сигурно у владару и његовом ауторитету.

Дакле кад смо раскрстили укратко са ова два појма можемо казати следеће:Правда су морална правила која су настала као ствар договора у оквиру групе појединаца које су на чело те групе поставиле одређеног гаранта тог споразума.

Из овог се може уочити проблем данашње правде, оно што је морално за једну одређену групу, не мора бити морално и за другу. Наравно основа за постојање те групе је иста за све групе, али када се дође до односа двеју група морал постаје нешто сасвим друго. Он нас не обавезује толико да се понашамо морално према другима, као према онима у нашој групи. За то постоје међународна морална правила. Међународна правда. Међутим, шта је гарант те међународне правде? Ствар договора појединаца? Ко стоји иза те правде? Међународни суд? Наравно. Међународни суд је извршитељ правде, али и ту се јавља зачкољица. Међународни суд правде чине људи којима је дат ауторитет да суде по одређеним правилима. Но, какву они имају моћ да суде по тим правилима? Ако неко крене да крши та правила, ко може гарантовати да ће они судити по правилима, а не по правилима најмоћнијих појединаца? Наиме, као и оквиру сваке групе најмоћнији појединци кроз инструменте правде спроводе своју правду. То се догађа оног трена кад остали појединци не могу да угрозе најјаче појединце. Дакле, из овог произлази да ауторитету даје моћ не само положај него и сила. Тачније, могућност примене силе. Но, шта радити са појединцима који примењују силу да би правда постала пристрасна, у њиховом интересу? Очито нема решења, али има одговора шта се тада догађа. Друштво се руши и гради се ново, са новим моралним правилима. Или неморалом. Пример за то је данашња политика САД-а. Примењујући силу, и заобилазећи све ауторитете моћи, јер су постали најјача сила на земљи, дакле никог не питају више ни за шта, они су постали ауторитети и носиоци правде. Али правде у њиховом интересу. Дакле, неправде за остале. Неправда настаје оног трена кад не постоји сагласност у оквиру одређене друштвене групе. Дакле, неправда је субјективна правда. Имајмо на уму да ми сви на планети Земљи чинимо одређену групу, расу људи.

Сад да се задржимо на елементима правде. Ролс спомиње појам једнакост.

Сама једнакост међу појединцима је немогућа зато што су појединци различити. Једнакост може постојати само онда када се појединци одричу, када трпе одређени губитак. Такође подразумева и да други појединци улаже напор да стекну добитак када је у питању једнакост. Овде не мислим само на материјално стање већ и духовно. Дакле,за једнакост су потребни толеранција и разумевање. Толеранција и разумевање су део културе, а култура друштава је различита. Па ипак, убеђен сам да 99% човечанства добро зна шта се подразумева под толеранцијом и разумевањем, али их различито примењује у пракси. Збуњујуће? Па и не баш. Толеранција и разумевање су истинити, чињенични појмови без чијег правилног схватања не би одређено друштво могло постојати. Али кад је примена у питању ту долази до размимоилажења. Одређени број појединаца не толерише, нема разумевања, а државу то не дотиче превише јер они и не угрожавају њено постојање. Да је дотиче, нашла би начин како да реши тај проблем. Сам појединац мора бити толерантан и разумљив сам себи, иначе не би могао опстати као појединац. Оног момента кад појединац изгуби толеранцију и разумевање према себи, долази до самоубиства. Тако смо стигли до још једног појма опраштање. Толеранција и разумевање подразумевају опраштање. Тамо где је уведена смртна казна, нема опроштаја. Ако држава не опрашта појединцу, ни појединац неће држави и криминал ће бити у порасту. Држава нема слуха за оне који су у криминалу, јер немају други избор. Тамо где држава опрашта појединцу сопствену угроженост тако што ће га сместити у затвор где ће кроз рад отплатити штету, криминал и даље постоји, али не у оно количини у којој постоји у земљама са смртном казном. Може се рећи дакле, да је у земљама где се правда врши са смртном казном, криминал рат између државе и појединаца док је код других криминал мање, више последица социјалног статуса. Кажем мање више, јер и у првом и у другом друштву, има појединаца које покреће похлепа, жеља за ауторитетом, моћи, силом, субјективном правдом.

Како остварити једнакост међу људима ако су људи различити? А како се спроводи одређена правда? Договором групе. Дакле једнакост међу групама мора бити постигнута договором. Али тај договор мора имати ауторитет, гарант. Самим тим, ауторитет није једнак са осталима и он се налази изнад групе. Али то не значи да је и он изнад правде, јер иако има моћ, она није безгранична. Она је заснована на поверењу оних који су му дали ту моћ. На поверењу масе, појединаца. Проблем настаје када појединци прерасту, добију већи утицај од ауторитета, од осталих појединаца у групи. Дакле, сами појединци руше принцип једнакости. Држава мора у том случају да те појединце спута, јер је угрожавају, њен принцип правде. Али као што можемо да видимо у свету, то ретко где функционише. Појединци имају огромно богатство, положај, моћ, утицај и надрасли су државу и функцију ауторитета. То значи да они одређују правила. А за то су криви остали појединци који су им дозволили да прекрше договор. Питање није дакле како остварити једнакост међу људима. Питање је како је одржати? Или још прецизније, из ког разлога појединци који су донели одређене законе допуштају да други појединци међу њима наруше принцип једнакости? Из прогреса? А ко је гарант тога да ће богати појединци радити за опште добро свих? Ако не раде, као што већина не ради, зашто их појединци који чине групу, не спутају? Па и државу? Ако је природно да се појединци истичу у односу на друге наносећи тиме штету другом појединцу и држави, онда је природно и што долази до револуција и пучева. Револуције и пучеви су потреба појединаца да све врати у једнакост. Идеална држава је она у којој нема револуција и пучева. Како нема идеалних држава, онда остаје само рећи да са том државом нешто није у реду.

       

       Александар Симић